Gorica Popović: Kosovo i kosovski mit uvek će biti deo našeg bića

 Punih 40 godina član sam Ateljea 212. U avgustu zatvaram ceo jedan krug, odnosno odlazim u penziju, potvrdila je u intervjuu za „Politiku” dramska umetnica Gorica Popović, iza koje je i te kako uspešna umetnička karijera. To najbolje potvrđuju njene scenske heroine: Vasilija, Marina Cvetajeva, Njura, Nadica, Popi, gospođa Volton, Jagoda, Hilda, Kejt, Galatea, Katica...

– Glumom sam počela da se bavim i mnogo ranije, računam i ono vreme kada sam igrala posle fakulteta. Tumačila sam, naime, nekoliko uloga kao mlada glumica, u vreme kada sam radila na FDU kao asistent na dikciji i glumi. U jednom trenutku su me Mira Trailović i Ljubomir Muci Draškić pozvali da pređem u Atelje 212, bilo je to osamdesetih godina prošlog veka. Prosto je neverovatno kada pomislim da je prošlo četiri decenije vezanosti za Atelje 212. To vreme mi je proletelo, ali kada malo zastanem i prisetim se svega što mi se u tih 40 godina izdešavalo, obuzme me čudan osećaj. Setim se svih ljudi koji su tu stvarali, a koji su nažalost otišli. To je ceo moj život zapravo, ništa manje značajan nego privatni. Najstarija sam u glumačkom ansamblu Ateljea 212, a sada ću ići u penziju – priča Gorica Popović.

– Odlazim sa pet naslova na repertoaru, što znači da ću i dalje igrati te predstave. Čeka me čak i novi posao (reč je o novoj predstavi Ateljea 212 koju će prema rukopisu Biljane Srbljanović režirati Paolo Mađeli). Ono što mogu da kažem jeste da meni nije dosadila scena, da i dalje imam tu energiju, ne samo za pozorište nego i uopšte. Snimam nastavak serije „Klan”, reč je o drugoj sezoni, budući da je prva pobudila dosta interesovanja. Tumačila sam, zapravo, majku jednog od kriminalaca, a sada je Boban Skerlić proširio moju ulogu. Napravio je zanimljivu priču o roditeljima čija su deca kriminalci. Zašli smo malo u tu oblast koja se mnogo ne istražuje.

Bili ste i Zina Cvetkova, Marta, Jevgenija Ivanovna, Else, Margaret Mid... Šta se od vaših glumačkih početaka do danas promenilo u pozorišnom, umetničkom okviru?

Pored ostalog, promenio se i način finansiranja pozorišta. Nekada je, a često sam bila i u upravnom odboru pa znam kako je sve to funkcionisalo, finansirano po deset projekata, sada jedan ili dva. To je bitna razlika. Razumem da su vremena teška, ali smatram da ne bi sve to smelo da se dešava na taj način – da treba da se odvaja više novca za nove projekte, predstave i ljude. Imali smo dugo zabranu zapošljavanja mlađih kolega, i to je sve išlo na mišiće. Na sreću, sada imamo divnu ekipu mladih glumaca, u koje imam veliko poverenje da će nastaviti dobar put Ateljea 212, gde se postava potpuno izmenila. Mnogi veliki glumci su, na moju veliku žalost, otišli, a i poslednjih godina neki ljudi nas napuštaju ranije nego što bi trebalo. Recimo, napustio nas je Marinko Madžgalj, nedavno i Feđa Stojanović, za kojim iskreno žalim. Eto, promenili su se ljudi, promenio se i odnos prema kulturi i pozorištu, ali neću mnogo da kukam. Moram da kažem da je i za vreme pandemije finansiranje bilo redovno, uz neke teškoće, ali plate su bile redovne. Jednostavno osećam odgovornost da treba da igramo i u ovim teškim vremenima, koja nadam se ostaju za nama. Da igramo i sa maskama, pred proređenom publikom jer moramo taj plamičak i dalje da gajimo.

Bili ste i kneginja Ljubica i Milica Stojadinović Srpkinja... Koliko je delikatno transformisati se u istorijske ličnosti?

Naravno da tu uvek postoji odgovornost. Moram da primetim da me i danas oslovljavaju ovim imenima gledaoci koji pamte te junakinje. To mi je lepo, prija mi. Tokom građenja tih likova naravno da smo proučavali građu, trudili se da budu što autentičniji. Veoma volim tu caricu Milicu, nažalost, komad „Boj na Kosovu” nije igran u pozorištu, a reč je o fantastičnom delu Ljube Simovića, koje ima toliko istina. Na osnovu tog teksta je snimljen film, istina malo na brzinu jer je pravljen povodom obeležavanja 600 godina od Kosovke bitke. Ljuba Simović je sjajan autor i uvek žalim što nije više pisao za pozorište. Volim njegovu poeziju. Da je makar napisao još neki komad poput dela „Putujuće pozorište Šopalović” ili „Boja na Kosovu”.

Simović kazuje stvari koje su duboko u nama: „Kosovo je mesto sa kog se Srbija penje u nebo.” To je istina koja nas drži, a i predstavlja teret. Kosovo i kosovski mit uvek će biti deo našeg bića. To je tako teško zato što ne vidim da tu može da bude nekog razrešenja, mira. Sve ovo što se dešava, kako nas pritiskaju, bolno je i ne vidim kako će sve to da se razreši. Ljuba Simović je i u monolozima carice Milice mnogo toga rekao: „Ne jedanput, Vuče Brankoviću, desilo se da su nas oni koje smo napojili i nahranili žedne preko vode preveli...” Svaka ta Simovićeva misao velika je istina. Volim što sam igrala Milicu.

Koliko je bilo inspirativno tumačiti Ljubicu Obrenović?

Kneginju Ljubicu igrala sam baš na mestu gde je ona zaista ubila Miloševu ljubavnicu. U selu Crnuće postoji i ta kuća, što je meni bilo jako uzbudljivo. Tokom snimanja scena oko nas su bili statisti, a Miloševu ljubavnicu tumačila je Mira Furlan. Kada sam je ubila iz kubure i kada je reditelj Đorđe Kadijević rekao „stop!”, iza mene se prolomio aplauz praćen rečima: „Dobro je što je ubi.” Nisam jedanput doživela da mi je neko rekao: „Dobro je da si ubila onu ljubavnicu.” To je lepota, draž našeg posla jer se osvrnete na zanimljive ljude, kao što mi se desilo sa poslednjom serijom, „Kaljave gume”, gde dobijam mnogo komentara. Ljudi se unesu u priču, prepričavaju scenske događaje, raspituju se šta će dalje da bude. Jednom me je, kada je bila aktuelna serija „Bolji život”, jedan fini profesor fakulteta pitao: „Kako je Ljubiša Samardžić znao da će Giga da bude na tom mestu?” Čovek je zapravo potpuno ušao u seriju, kao da je to neka istina. To mi je bilo i čudno i lepo u isto vreme. Nedavno je i jedan kolega dobio batine zato što je u seriji istukao nekog lika...

Predstava „Lažljivica” po delu Nikolaja Koljade, u kojoj igrate sa Jelisavetom Sekom Sablić, jedna je od poslednjih u vašem bogatom pozorišnom nizu. Zašto nam je ova duhovita priča o samoći i o potrebi za prijateljem danas zanimljiva?

„Lažljivica” priča o prijateljstvu, usamljenosti... Dve potpuno različite žene, Serafima Margaritovna i Margarita Serafimovna, koje žive udaljene živote, zapravo su jako same, i to je tužno. Njihov sudar, te Serafime Margaritovne, koja moju Margaritu zasipa ružnim rečima i agresijom, najbolje govori o njima. Seka Sablić i ja često smo razgovarale i pitale se da li je sve to smešno. To jeste smešno, odnosno reč je o jednoj tragikomediji jer ima mnogo tužnog u svemu tome. Ove Koljadine junakinje su nesrećne, bez obzira na to koliko mi nasmejemo publiku, one su proizvod ovog vremena, u kojem se mnogi ljudi ne snalaze. Ako se niste ubacili u neke šeme, da tako kažem, vi ste skrajnuti i niste važni.

Dugo trajete u glumi, poznajete mnogo različitih karaktera, ljudi, sudbina... Koliko su vam njihove replike i dijalozi pomogli u stvarnom životu?

Družite se s velikim, značajnim piscima i umovima, sa pametnim tekstovima, tako da to neumitno utiče i na vas privatno. Glumac nije ni svestan koliko toga pokupi od svih tih likova, tekstova. Sećam se da sam kao devojka na jednom druženju u Kragujevcu slušala Ljubu Tadića, koji je tada bio velika zvezda. Bila sam zadivljena njegovom erudicijom, sposobnošću da sažme neke stvari, izvuče zaključke, da kaže neke istine. Onda sam shvatila da je igrao Sokrata, protu Mateju Nenadovića. Kazivao je velike tekstove, sigurno da je upio mnogo toga iz njih. To jeste privilegija nas glumaca – da dolazimo u dodir s velikim delima. Često me mlađe kolege pitaju kako tako lako mogu da uradim neke stvari. Kažem: kilometraža. Volim svoje mlade kolege, volim da se družim s njima, da od njih crpim energiju.

Glumac je u duši dete koje mnogo voli da se igra. Vi ste još uvek u žaru te igre?

Apsolutno! To je ta energija, ponekad osetim fizički zamor u nogama, da nešto ne mogu da uradim što sam ranije mogla, ali što se tiče mentalne energije, snage još uvek imam. Ne trošim je samo na glumu već i i na hobije, čak i na pisanje. Pišem, proučavam svoje omiljeno vreme, dvadesete i tridesete godine prošlog veka, stari Beograd, ženska humanitarna društva kroz prizmu komičnog. Žao mi je što dokumentarna serija o Branislavu Nušiću nija mogla da bude realizovana zbog finansija, ali eto možda će se nekada naći neko ko će tu malu seriju da isfinansira.

(Politika)